Испред раја ангел стоји
И човечје душе броји
Што се с телом раставише
И са земље узлетише.
Пита ангел: О, Адонај,
Кога ћемо пустит у рај?
Пусти оне, Христос вели,
Што су ка цвет неувели,
Што се мало намучише
И мој закон испунише,
Праведнике опробане
И грешнике покајане.
Све матере што рађаше,
Све синове што слушаше,
Све сироте мени верне,
Све краљеве благоверне,
Све њих пусти нека прођу
И пред лице моје дођу.
Све са крстом закићене
Мојом крвљу причешћене,
Све богате милостињом,
Све чувене благостињом.
Све њих пусти, то су моји,
Моји од кад свет постоји.
(Владика Николај, Песме молитвене)
Ангел стоит перед небом
И человеческая душа имеет значение
Которая рассталась с телом
И он взлетел с земли.
Пита ангел: О, Адонай,
Кого мы впустим в рай?
Отпустите их, говорит Христос,
Что не принесли цветку,
Что его немного беспокоило
И мой закон выполняется,
Праведник пытался
И грешники раскаиваются.
Все матери родившие,
Все сыновья, которые слушали,
Все бедные мне верные,
Все верные царю,
Пусть все проходят
И они предстают перед моим лицом.
Все украшено крестом
Причастие моей крови,
Все богаты милостыней,
Все славятся своим благополучием.
Пусть все идут, они мои,
Моя, так как мир существует.
(Епископ Николай, Молитвенные песни)
