Текст песни Beogradski Sindikat - Нико не може да зна

Како отвориш очи већ знаш да чека те борба,
као кроз решетке кроз прозор гледаш – далеко је слобода
и ако си одан и бориш се на страни добра
чим изађеш на улицу осетиш горчину живота.
Народ трпи док смрадови се богате, ја не могу да ћутим
Не дозвољавам да ме поразе,
камен пада са срца као на папир суза,
једини вентил моја ‘зика есенција Београдског блуза.
Да ли осећаш патњу провучену кроз сваки стих,
да ли осећаш бол који к’о мотив користим
након препрека свих, путева трновитих
ране су зарасле добро неће се поновити.
Светлост углед’о сам јасно и ка њој се крећем
покрећем лавину емоција у потрази среће
препуштен себи, вођен инстиктима у суровом свету
где јачи слабијег једе чим овај направи грешку.
Сви знате како је тешко када празно је
зато моје људство, мој синдикат, моја снага је
слобода мога народа тако далеко је
ал’ не губим наду док год се истина провлачи кроз редове.

Као да сам цео живот сањао, а сад се будим
ово је моја земља, ал’ ово нису моји људи.
Кажу: „Овде немаш шта да тражиш, боље миран буди
јер овде кадија те тужи овде кадија ти суди“.
Гледам скрнављена гробља, не поштују ни мртве,
гледам спаљене куће, гледам спаљене цркве.
Кажу:“Гледај нашу снагу – ми смо непобедиви!“
Питам „Знате ли за Бога?“, кажу „Сила Бога не моли“.
Пазите, на овом пољу копља су се ломила,
православље у Срба – вера несаломива
јер то је земља хранила, то је мајка родила,
то је снага бранила, то је вера водила.

Реф.
Нико не може да зна шта то шапуће ветар,
нико не може да зна шта носи гром из ведра неба,
невреме се спрема, изнад гета пада звезда
моја жеља, моја зебња, је ноћас ова земља…

2004-та пролази, мојих људи и даље пуни су затвори
на древној земљи узурпатори, туђа рука нам ред заводи,
знакови ђавољи, транспортер на барикади нас нагони
да се држимо по страни без наглих покрета,
а камоли да их имамо на камери како шенлуче по нашој баштини
дошли су из пичке материне да ућаре нешто на нашој немаштини,
а ко ће да нас заштити, моји људи и даје нису слободни
тај осећај да су без помоћи ко ноћна мора прогони.
И политичари што су дошли све су душманима продали
а овде се по скупштини шире како су Бог зна како помогли.
Београд не зна за патње оних ретких што су остали
Зар смо у трци за „бољим животом“ преко ноћи хладни постали?
Звоне звона у паници, пада бомба на манастир
Срби не дајте похлепи да нас у нашој муци завади.
Можда ми јесмо диносауруси, она врста која одлази
и живимо у нашим сновима где нико неможе да нас порази
и нема те флоскуле која би могла бол да изрази
ја опет доле силазим, ако треба крв ће причати…

Реф.
Нико не може да зна шта то шапуће ветар,
нико не може да зна шта носи гром из ведра неба,
невреме се спрема, изнад гета пада звезда
моја жеља, моја зебња, је ноћас ова земља…

Између бункера и снајпера слобода је затвор,
поред транспортера у парку живот је напор.
Пратим покрете туђина, ово је жртвама суђење,
нама потребно буђење, лажи доста је и мучења
Иза Ибра ко линије наших пуне су ћелије
овде уједињене делују све ђавоље легије,
па моје у блоку знам по сузи у оку
а који то могу стоје упркос болу.
Арнаутске кобре у ходу нас уједају за ногу,
А отров у крви гласно позива на борбу
јер жеља да отму све оно што је најдраже
тера ми горку пљувачку у уста.
К’о кад странци ме ухапсе на мене керове пусте
да ме заплаше везаног док држе ме бесаног
Али ја не знам за слом, мене само раздраже
јер „Срби, ово је наше!” – вичем док трпим болове страшне,
док ми чупају из руку моју земљу, моју муку,
крвљу натопљен бусен свет хоће да ми узме,
и да уништи успе – кости мојих предака, мошти мојих светаца,
да дозволим јер не дам вам
јер свима нам због синова недозвољена предаја.
Ваш поновни долазак на мосту чекам сад
„Alban no passaran” – са Србима ил’ сам!

Реф.
Нико не може да зна шта то шапуће ветар,
нико не може да зна шта носи гром из ведра неба,
невреме

Как вы откроете глаза, вы уже знаете, что борьба ждет,
Как через бары через окно вы смотрите - это далеко не бесплатно
и если вы лояльны и вы будете сражаться на стороне добра
Как только вы выходите на улицу вы чувствуете горечь жизни.
Люди страдают в то время как stenches богат, я не могу молчать
Я не дай мне победить меня,
Камень падает из сердца, как бумага на разрыв,
Единственный клапан моей «Зика сущности блузки в Белграде.
Чувствуете ли вы страдание, брошенное через каждый стих,
Вы чувствуете боль, как я использую мотив
После того, как препятствия всех, дороги колючий
Раны зажили хорошо не повторится.
Свет я смотрел ясно и к ней я переезжаю
Я начинаю лавину эмоций в поисках счастья
сами себе, руководствуясь инстинктами в жестоком мире
где сильнее ест, как только это делает ошибку.
Вы все знаете, как это тяжело, когда он пуст
Так мой человек, мой союз, моя сила
Свобода моего народа так далеко
Al «Я не теряю надежды, пока истина проходит через ряды.

Как я мечтал всю свою жизнь, и я просыпался в настоящее время
Это моя страна, но это не мои люди.
Они говорят: «У вас нет ничего, чтобы искать, лучше спокойствия
Потому что здесь Kadija подает в суд на Caddy здесь для вас ".
Я смотрю на оскверненные кладбища, они даже не уважать мертвых,
Я смотрю на сожженных домах, я смотрю сгоревшие церкви.
Они говорят: «Смотрите наши силы - мы непобедимы!»
Я спрашиваю «Вы знаете о Боге?» Они говорят: «Бог не молится».
Будьте осторожны, в этом поле копья перерыва,
Православие в сербам - Вера unalomable
для этого была земля кормила, что мать родила,
Это была власть защищать, она была во главе с Верой.

Ref.
Никто не может знать, что ветер будет шептать,
Никто не может знать, какой гром среди голубого неба,
Шторм готовится, над Гетто падает звезду
Мое желание, мой зять, эта страна сегодня ...

Проходы 2004, мои люди все еще полны являются тюрьмы
На древней земле узурпаторов, кто-то рука нас заказы,
Признаки чертей, Транспортер на баррикадах нас инстинкты
держать на стороне без резких движений,
не говоря уже, чтобы иметь их на камеру плечами на нашем наследии
Они пришли из Pica матери тащить что-то на нашем Nemanist,
и кто будет защищать нас, мой народ и дает не бесплатно
Это чувство, что они без посторонней помощи, кто преследует кошмар.
И политики, которые пришли их все души продали
А вот согласно Ассамблее, он расширяет себя, как Бог знает, как помочь.
Белград не знает о страданиях тех, кто редко, что они остались
Мы в гонке за «лучшую жизнь» ночной холод стал?
Колокола колокола в панике, падая бомбу на монастырь
Сербы не дают алчность, что в наших пытках, в нашей пытке.
Может быть, мы динозавры, тот вид, который идет
и жить в наших снах, где никто не может победить нас
и нет ФЛОСИ, что может быть боль, чтобы выразить
Я снова, если он нуждается в крови будет говорить ...

Ref.
Никто не может знать, что ветер будет шептать,
Никто не может знать, какой гром среди голубого неба,
Шторм готовится, над Гетто падает звезду
Мое желание, мой зять, эта страна сегодня ...

Между бункера и снайперов, свобода запор,
В дополнение к транспортеру в жизни парка является усилием.
Я следую за движением иностранного лица, это жертвы суда,
Нам нужно пробуждение, ложь достаточно пытка
За Ибра линии наших полных клеток
Это Соединенные Штаты работают все бес легиона,
поэтому мой в блоке я знаю, слезы в моих глазах
И которые могут сделать это, несмотря на боль.
Arnautske кобры укусить нас за ноги,
И яд в крови громко призывает к борьбе
потому что желание уйти все, что является любимым
Это заставляет меня горькую слюну во рту.
Q'o когда незнакомцы меня арестовать меня Кег в Отпусти
чтобы разбросать меня связали, держа меня бессонная
Но я не знаю, о пробое, я просто раздражает меня
Потому что «сербы, это наше!» - кричу я в то время как я страдаю опасения страшен,
Как они перетасовать мою руку моя страна, моя пытка,
кровь пропитанных утопающих мир хочет взять меня,
и уничтожить успех - мои предки, мощам святых моих,
чтобы позволить, потому что я не даю вам
Потому что все мы для сыновей не допускается сдача.
Ваше повторное поступление на мосте я жду прямо сейчас
«Албан Нет Passaran» - сербы иль Сэм!

Ref.
Никто не может знать, что ветер будет шептать,
Никто не может знать, какой гром среди голубого неба,
гроза