Текст песни Beogradski sindikat - 2010 - Moj Beograde

Рефрен:

Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?
Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?

Сећам се, давно, још у „Златном бокалу“,
први пут сам видео микрофон, стајао је на асталу.
У хладу старог кестена, где је моја драга нестала,
ја урез'о сам име, бацио прве риме.
Ја сам одрастао на песмама градских боема,
и причама аласа којих данас више нема.
Калио се с' најбољима, по задимљеним биртијама,
удварао се дамама, коцкао са лихварима.
Некад кући срећан, некад све изгубио,
некад жену љубио, некад калдрму грлио.
И нисам себи судио, где год би се пробудио,
бол је био исти, с' њим сам се удружио.
Зато сећања сам скупљао, к'о ожиљке,
да подсете, да није увек било само хладно и сиво.
Да крв црвена к'о вино бојила је ноћи,
кроз одразе у чаши, то су биле твоје очи.
А ја сам морао да одем, фијакер ме је чекао,
Београде збогом, многе ти ствари нисам рекао.

Рефрен

Заборави ме драга, заборави да те волим,
настави да живиш, можда више не постојим.
Грлим сећања у мраку, док их луча свеће боји,
да не мислим на крике што чују се низ ходник.
Док борим се са ранама, сањам да,
опијам се вином, ракијом и тамбурама,
старом виолином и поцепаним гласовима,
тужном песмом Цигана, димом и поломљеним чашама.
Да с' боемима мојим се надвикујем за столом,
гађам песмама, рецитујем, отимам за слово.
Због само једног стиха мој живот сад је готов,
пустиња у срцу, док кроз прозор гледам Оток.
Сањам да миришем твој парфем док се прибијаш уз мене,
сузе ми потеку као кише у јесен.
Еј, не свани пуста зоро, пусти ме да чезнем,
никад не свани док у мени има песме!
А ја сам морао да одем, јер некоме сам сметао,
Београде збогом, ово ти још нисам рекао.

Рефрен

Данас ране више боле него зуце иза школе,
него звуци оне строфе кад сам морао да одем.
А сад сам опет овде, ал' све нам се изгубило,
посекли су кестен где сам некад тебе љубио.
Не миришу липе, нема старе виолине,
нема Циганина седог да за моју тугу брине.
Мој Београде, изгубио сам корене,
џабе носим ордење кад нико ме не познаје.
Па звезду Црног Ђорђа дадох сад за бокал грожђа,
шта ће мени она, кад ја немам било кога.
Само неспокој и бол, моји најбољи другови,
у кафани ломим чаше, док ми душа на искрвари.
Балада дисидента – једна тужна српска песма,
неким будућим кафанама, за боља времена.
Нека застане у грлу кад је неко други пева.
Све је исто у мом крају, само мене више нема,
јер ја сам морао да одем, такав ником нисам требао,
Београде збогом, памти добро шта сам рекао.

Рефрен

Chorus: Do you remember how we were before,
after all what else is sad, my Beograde?
Do you remember how we were before,
after all what else is sad, my Beograde?
I remember a long time ago, back in the 'Golden carafe "
the first time I saw the microphone, stood on a table.
In the shade of the old chestnut, where my dear disappeared,
I'm urez'o name, threw the first rime.
I grew up on the songs for urban bohemians,
and the stories of fishermen who no longer exist.
Kalio is the 'best, in smoky pubs,
courting the ladies, gambled with the usurers.
Once home happy, sometimes lose everything,
once loved a woman, sometimes hugging the pavement.
I did not judge myself, whenever he woke up,
The pain is the same, with him I teamed up.
Therefore, the memories I gathered, like scars,
to remind us that it was not always just a cold and gray.
That blood like red wine colorants night,
the reflections in the glass, they were your eyes.
And I had to leave, the cab was waiting for me,
Belgrade for many things they did not say. refrain
Forget me dear, forget I love you,
continue to live, maybe longer exist.
I embrace the memories in the dark, while beam candle color
I do not think they hear the screams down the hall.
While I struggle with wounds, I dream that,
get drunk with wine, brandy and tambourines,
old violin and torn voices,
sad song Gypsy, smoke and broken glasses.
That the 'bohemians were shouting to my desk,
I hit songs, recite, and take the letter.
Because only one verse of my life is now over,
Desert in the heart, while I look through the window Island.
I dream to smell your perfume while pribijaš with me,
my tears flow like rain fall.
Hey, do not svani desolate dawn, let me yearn,
never svani while the menu has a song!
And I had to go because I bothered someone,
Belgrade for, this I have not told. refrain
Today wounds more painful than zuce behind the school,
than the sounds of one verse when I had to leave.
And now I'm here again, but all of us are lost,
cut down the chestnut where I once loved you.
I do not smell lime, no old violin,
no gray-haired gypsy to the grief of my worries.
My Beograde, I lost my roots,
džabe wearing medals when no one knows me.
So the star gave Black George sad for a carafe of grapes,
What if it considers it when I do not have anyone.
Just restlessness and pain, my best friends,
I'm breaking glasses in the bar while my soul to bleed.
Balada dissident - one Serbian sad song,
some future bars for better times.
Some caught in the throat when someone else is singing.
Everything is the same in my place just me no more,
because I had to leave, that I should not have anyone,
Belgrade because, remember well what I said. refrain